Dnevnik jednog Kineza...

"Plamene zore bude me iz sna, fabrička jutra, dim iz dimnjaka; drugovi moji, mladi, veseli, bicikle voze svi ka fabrici...", manje zainteresovanima za svakodnevicu jednog kinezifikovanog evropeida biće dovoljno da se prisete ovog new-wave hita; ostalima, iskreno zainteresovanim ili tek zaludnim, namenjujem ovaj članak...

Deprimirajuće iritantni zvuk Nokijinog alarma i soba zgrejana (prethodnu noć natempiranom klimom) tek koliko da učini napuštanje toplog kreveta manje iracionalnim; uobičajeni ritual prinošenja žrtve demonima kofeina i nikotina pred oltarom mog leptopa; kratki trenutak potpunog prepuštanja čarima savremene civilizacije (topla voda, tuš, pena za brijanje, roll-on...) i surovi povratak u realnost dok se, obučen i natovaren kao šerpas, spuštam niz stepenice svoje zgrade ka paradigmi kineske kulture - mom biciklu i krećem na posao..."Ineant ludi!" ("Neka igre počnu!" - svaka povezanost sa antičkom arenom u potpunosti je namerna)
Provlačeći se između nadobudnih i bezobzirnih vozača i lobotomisanih i autističnih biciklista, pred očima mi, pokretane nesputanim unutarnjim asocijacijama, proleću sekvence: košnica - mravinjak u savani - afričko krdo u stampedu - Pamplona, Španija; pa onda: Goya "3. maj 1808" - TjenAmen 1989 - Vojna parada za Druga... "Alo, bre, žuti...gledaj kuda voziš!" (reakcija je izazvana potpunim odsustvom dinamičke prostorno-vremenske koordinacije prosečnog Kineza dodatno naglašene nepostojanjem pokreta zvanog "pogled u stranu" i apsolutnom neodlučnošću po pitanju sledećeg, uvek potpuno nelogičnog, poteza; apsolutno sam zaprepašćen nesposobnošću lokalnog življa da upravlja vozilima: razumem da je nezgodno navići se na vožnju kolima, kada ih je pre 10 godina bilo desetostruko manje, ali kako je moguće da neko ko provede osminu svog života na biciklu nikada ne savlada upravljanje istim? Zanemarujem, pritom, katastrofalne reperkusije popularizacije električnih bicikala, kojih ima više nego običnih, i koji "...jure 20 na sat..."! Kosooki vozači zaslužuju da im posvetim ceo jedan članak).

Posle ove temeljne psihofizičke vežbe, stižem u podzemnu bicikl-garažu Huaxin-a gde ostavljam "svog vernog vranca" i skeniram otisak prsta kao dokaz da sam došao na posao (digresija: Pred mašinom za skeniranje otisaka prstiju uvek se stvori omanja gužva koja u kinezima pokrene momentalni nagon za trčanjem i guranjem, i onda vidite Gospođu Inžinjera kako na štiklama trči kroz garažu kako bi pretekla Gospodina Ekonomistu koji preti da pre nje stane u red; isto se ponavlja i u kompanijskoj kantini, ispred lifta, na prilazu kasi u suprmarketu. I kada konačno stignu na red, skinu svoje rukavice i svako, bez izuzetka, širom otvori usta i počne da "hukće" u prst koji želi da skenira (neko je nekad zaključio da senzor bolje radi kada je koža vlažna) i nikom ne pada na pamet da su im ruke, same od sebe i polu-plastičnih rukavica koje svi nose dok voze, već vlažne od znoja....

Što više ovakvih sitnica prizivam u svest, sve sam sigurniji da kinezima neposredno po rođenju, kao jevrejima i muslimanima prepucijum, odstranjuju deo mozga zadužen za individualno razmišljane (jer mi je teško da prihvatim da je komunizam već postao deo njihovog genoma); pakujem se, kao sardina, u hromirani lift i konačno stižem na svoj 18 sprat; otvaram vrata departmana čip karticom ne vadeći je iz torbe (na šta me uvek čudno gledaju ne shvatajući da baš nemam ni naviku ni nameru da, kao oni, o vratu, čak i van kompanije, nosam bilo kakvo obeležje pripadnosti) i stižem u prijatno okruženje svog biroa. Poznata, prijatna lica najbližih kolega, široki osmesi i srdačno "zao!" (skraćeno od "zao shanghao" - dobro jutro). Pravim svoju kafu, oni već piju svoj čaj, i naredna tri sata provodim radeći ili, ukoliko nema aktuelnih projekata, besomučno zloupotrebljavajući kompanijski internet (naravno, u granicama pristojnosti u dobro poznate i za narod neophodne cenzure, razloga što povremeno ne mogu da pristupim svom blogu, MSN-u, Skype-u, G-mail-u, B92... veoma retko YouTube-u, MySpace-u, a nikada Wikipedia-i, BBC-ju, Gutemberg-u...) sve do besmisleno duge dvosatne pauze za ručak (11:30 - 13:30). Kažem: besmisleno duge, jer svi kinezi, nakon već pomenutog trčanja i guranja, svetlosnom brzinom završe svoj obrok već oko 11:40 (i to svih hiljadu sedamsto zaposlenih u kompaniji!), a onda se poizvaljuju u svojim radnim stolicama, ligeštulima, na stolovima, poljskim ležajevima i ostalim, posebno za to dobavljenim, spravama i spavaju do kraja pauze ne mareći za ostale koji ležu, ustaju, spavaju. Na pomenutoj pauzi, posto se tek ponekad, shrvan umorom, pridružim spavajućoj hordi, odlazim u šetnju ili vožnju po gradu, neretko preskačući kompanijski obrok i zamenjujuči ga jednako jeftinim i daleko kvalitetnijim špecijama iz lokalnih kafanica (kompletan obrok najčešće je jeftiniji od jednog evra).

Nakon pauze, nastavljam prepodnevni posao do nove pauze koju smo mi, studenti na razmeni, uveli za sebe i svoje kineske prijatelje: polusatno kafenisanje u 15:30 u kafeteriji na 21. spratu (mala reminiscencija udobnosti zapadne civilizacije) pa nazad u kancelariju do kraja radnog vremena, a onda večera u kantini ili negde u gradu i nova seansa nabijanja psihofizičke kondicije u saobraćajnom cirkusu. Ostatak dana svodi se uglavnom na druženje sa ostalim studentima ili prijateljski raspoloženim kinezima, odlazak u neki dobar bar, gledanje filma, raznorazne sportsko-društvene aktivnosti (juče Regae Bar - pizza i pivo; prekjuče badmington sa kinezima - moram da se pohvalim da sam više nego očuvao čast sebi, domovini a naročito svom gimnazijskom profesoru fizičkog i dugogodišnjem treneru naše badmington reprezentacije...) i spremanje za novi dan i omreženi zvuk budilnika.

I, dok svakodnevna rutina polako postaje navika a rituali izdvajaju zrno trenutka od pustinje ostalih, fenomeni polako poprimaju obrise svakodnevice čineći ovaj grad sve više "mojim" a moju sobu sve češće domom; i dani prolaze pretvarajući realnost u sećanje, a sećanje poprima ukus pesme...

"plamene zore, bude me iz sna..."